U OVOJ KUĆI SE NE PSUJE!

Čovjek iz Sinjske  krajine  radio je  kao  podmorski  radnik  više godina  u  Sudanu.
U  rujnu  1971. godine  trebao  je  ići  natrag  u  domovinu,  jer  mu  je  istekao  rok
za rad  izvan  domovine.  Međutim,  u kolovozu  je  od  žene  dobio  pismo da  što  prije
dođe  kući,  jer  se  sakupilo  mnogo  obiteljskih  briga, a  kod  kuće  je  ona  sama  s
petero djece  i  starom  majkom.  Na  poslu je  imao  uza  sebe  i  jednog
radnika –  domorodca.  Uvijek  mu  je  znao pružiti  cigarete,  da  bi  ga  vezao za  rad,
iako  je  dotični  imao  svoju  plaću.  I  toga  jutra  dao  mu  je cigarete. Prepustimo  dalje
da sam Ante govori: GOSPA SINJSKA,  kolovoz 2009. “Pod  dojmom  pisma  i  briga za
obitelj  bio  sam  neraspoložen i  ljut.  I  kad  mi  je  taj  crnac  –  Sudanac  kod  posla
opet  zatražio cigaretu,  opsovao  sam  mu  ono najteže:  opsovao  sam  mu  Boga.
Razumio  je  dobro.  Domorodci  – Sudanci  veoma  su  inteligentni  i brzo  se  snalaze
u  tuđim  jezicima. Bila  je  pauza  –  marenda.  I  nakon pauze  opet  sam  mu  opsovao.
Iznenada  ga  nestade.  Pošao  je glavnom  inženjeru  (Sudancu). Nakon  pola  sata
ugledam  kola ‚Landrover‛,  a  u  njima  poručnik  – komandant  mornarice,  dva  policajca
i  jedan  naš  zastupnik.  Javio sam  se  i  shvatio  sam  da  me  je  dotični  tužio  što  sam  mu
opsovao Boga.  Poručnik  mi  se  ponudio  da će  biti  tumač  na  suđenju.  Mogu napomenuti
a  je  taj  moj  tužitelj –  radnik  vjernik  jedne  stroge  muslimanske sekte. Nakon  15  dana
bio  sam  na poslu.  Pozvan  sam  s  rada  na  suđenje.  Došao  je  i  naš  konzularni predstavnik
iz  Kartuma.  Zamislite!  Trebao  je  letjeti  dva  sata avionom  do  našeg  mjesta.  Pošao sam  u
stan  da  se  presvučem,  jer idem  na  suđenje.  Bio  je  prisutan glavni inženjer kao tumač.
Sudac  je  bio  Sudanac,  ni bjelac  ni  crnac  (mulat),  snažan i lijep  gospodin.  Izvadi  knjigu
(čini  mi  se  Kuran)  i  pruži  je  mom tužitelju  crncu,  da  se  zakune.  On se  zakleo.
A onda  se  obrati  meni  s rječima:  ‚Vi  niste  musliman.  Zato izvadite,  ako  imate,  koji  predmet
Vaše  vjere.‛  Tada  se  sjetih  slike Gospe  Sinjske  koja  mi  je  bila  u novčaniku  i  koju  sam  uvijek
nosio. I nju izvadih! (Ovdje  upade  u  razgovor Antina žena s rječima:  „Tu  Gospinu sliku  sam
mu  ja  dala  još  dok  sam bila  djevojka.  Slika  je  stara  skoro 50  godina.  Uvijek  je  do  tada
bila na zidu u mojoj sobi.“) Ante nastavi:  „Stavio  sam ruku  na  sliku  Gospe  Sinjske  i iz  duše
govorio:  ‚Znam,  Gospe, da  sam  uvrijedio  i  tebe  i  Boga. Oprosti  mi  sada  i  spasi  me,
a  ja  Ti činim  zavjet  da  neću  više  nikada opsovati!‛ Naš  zastupnik  se  zauzimao kod  obrane
tvrdeći  da  je  to  kod nas  jedna  ružna  navika,  pa  da  se to kod suđenja uzme u obzir.
Na  kraju  je  sudac  rekao  doslovno  ove  riječi:  ‚Neka  Vas  je sram!  Sreća  je  za  Vas  da  niste
opsovali  na  arapskom  jeziku.  Nitko  Vam  ne bi  pomogao.  Znajte, opsovati  Boga  znači  izložiti
svoj život i smrtnoj kazni.‛ I očekivao  sam  što  će  biti. Sretan  sam  što  je  na  kraju  dobro završilo:
platio  sam  kaznu  od  tri sudanske funte (oko 150 n.d.) Kome  imam  najviše zahvaliti?
Slici  Gospe  Sinjske,  koja je  uvjerila  suca  da  sam  vjernik i  da  moja  psovka  nije  iz  mržnje
prema  Bogu.  Od  toga  dana  nikad  nije  psovka  preko  mojih  usta izišla,  a  zahvalnost
Gospi  Sinjskoj dugujem do kraja života.“ Gledam  na  zidu  kuhinje  novosagrađene  kuće  Ante:
uz  sliku Gospe  Sinjske  i  Srca  Isusova  na kartonu  natpis:  „U  ovoj  kući  se ne  psuje!“
Natpis  koji  mnogo znači  i  opominje! A uz  to  slušam  i uzdah  njegove  stare  majke:
„Kad bi  se  i  kod  nas  sudilo  za  psovku, sigurno bi je manje bilo!“20i78lg

Komentari :
Close
Podrzite nas
Svojim lajkom sirite ljubav i dobrotu. Hvala vam