OTPISANI

Od najranijih dana, tek kada počnemo shvaćati i brbljati, pred nas se stavljaju pitanja tipa gdje je tvoja seka/braco/mama/tata, koga puno voliš i sl. Lijepa su to i dobra pitanja. Kasnije nas se ne pita, pitamo se sami neka druga, teža pitanja, ako u istini stojimo pred Bogom. Nije najvažnije pitanje kolika je naša obitelj već jesmo li ikoga od članova svoje obitelji otpisali, jesmo li mi od nekoga otpisani.
Ponekad s lakoćom koja je gorča što je lakša, zatvaramo oči pred onim što držimo u svojim rukama dok su nam srca puna nemira. U rukama držimo krhotine svoje obiteljske radosti, pri čemu izigravamo neki ponos, nazivamo sebe jakim i karakternim osobama. I dok tako stojimo puni nemira, ustrajemo u ideji da budemo konzistentni u svojim odlukama i stavovima, jer to se tako radi, tako treba… Krhotine nam prolaze kroz prste, ispadaju nam iz ruku te po njima sami gazimo dok koračamo.

A Gospodin, učitelj milosrdne ljubavi strpljivo čeka da mu predamo krhotine i same sebe koje tako grčevito čuvamo i nosimo ali i gubimo dok klonemo duhom. Prečesto se oslanjamo na snage kojih nemamo, pa nastala situacija počiva na našim slabostima koje su sve mnogobrojnije što ih zaklanjamo od Božjeg ozdravljujućeg pogleda. Prostranstva rana koje nastaju unutar obitelji ponekad su beskrajna, ali Božja ljubav i milosrđe veći su od tog beskraja. Naši bližnji i mi samo vapimo za milosrđem i ljubavlju, potrebni smo oproštenja, i kao oni koji trebaju oprostiti i kao oni koji mole oproštenje.

Komentari :
Close
Podrzite nas
Svojim lajkom sirite ljubav i dobrotu. Hvala vam